Zajedno za Nikolinino detinjstvo

Najgore je kada se setim prvog plača mog deteta… i shvatim da je već tada počela njena borba za život.

Ja sam Tijana, mama male Nikoline. Rođena je 10. avgusta 2018. godine u Nišu. Trudnoća je bila uredna, sve kontrole dobre, svaki ultrazvuk razlog za osmeh. Ništa nije nagoveštavalo da će se naš svet srušiti u nekoliko minuta tokom porođaja.

Ostala je bez kiseonika. Moja beba. Moj tek rođeni život. Prvih deset dana provela je priključena na aparate za veštačko disanje. Stajala sam pored inkubatora, gledala je kroz staklo i molila Boga samo da diše. Samo da ostane sa mnom.

Tih deset dana promenilo je sve.Nedostatak kiseonika ostavio je posledice na njen mozak. Dijagnoze su stigle brzo i hladno – cerebralna paraliza i epilepsija. Reči koje nijedna majka ne želi da čuje. Sećam se da sam klimala glavom dok su lekari pričali, a u meni je sve pucalo.

Nikolina danas ne sedi, ne puzi, ne hoda. Dok druga deca njenog uzrasta trče po parku, moja devojčica se bori da zadrži ravnotežu u mom naručju. Ima povišen tonus u rukama i nogama, narušenu finu i grubu motoriku. Svaki pokret je napor. Svaki mali napredak je pobeda.Ali znate šta? Ona priča. Tiho. Blago. I svaka njena reč je za mene čudo. Mentalno je očuvana. Sve razume. Sve zna. Kada je zamolim nešto, ona izvrši. Gleda me pravo u oči. I u tom pogledu vidim koliko želi da može više.

Ponekad me pogleda kao da mi kaže: “Mama, ja se trudim.”
I verujte mi – trudi se više nego mnogi odrasli ljudi.Naša svakodnevica nisu izleti i bezbrižna igra. Naša svakodnevica su terapije. Fizikalne vežbe koje bole. Logopedski tretmani. Psihološke i defektološke seanse. Satima radimo pokrete koje druga deca nauče spontano. I svaki put kad vidim njen osmeh posle napornog rada, pitam se odakle joj tolika snaga.

Ali koliko god da se borimo, bez kontinuiranih terapija njen napredak može stati. A ja ne smem da dozvolim da stane. Ne smem da dozvolim da joj se zatvore vrata koja tek pokušavamo da otvorimo.

Zato vam se obraćam kao majka. Ne kao neko ko traži sažaljenje, već kao neko ko traži šansu za svoje dete. Šansu da jednog dana sedi sama. Da napravi korak. Da oseti samostalnost. Da živi detinjstvo koje joj je sudbina otežala, ali joj nije oduzela pravo na sreću.

Svaka vaša pomoć znači nastavak terapija.
Svaka donacija znači još jedan pokušaj.
Svaka podela znači da nismo sami.

Molim vas, pomozite mojoj Nikolini da napravi svoj sledeći korak.
Ne tražimo čudo. Tražimo priliku.Od srca vam hvala, što verujete i što ste uz nas.