Zoran Kokan čeka operaciju koja mu je jedina nada

Ruke mi se tresu i jedva hodam, ali svako veče u osam izlazim na teren i igram mali fudbal sa bivšim reprezentativcima. Imam 55 godina i Parkinsonovu bolest od svoje 29. godine. Otkako mi je pre nekoliko meseci preminula supruga, bolest je napredovala skoro duplo. Lekari su procenili da mi je potrebna operacija u inostranstvu i termin je već zakazan, a taj iznos sam ne mogu da obezbedim.

Zovem se Zoran, ali većina ljudi me zna kao Kokana, po nadimku koji nosim još od mladosti. Moj dan počinje u šest ujutru vežbama, jer bez njih ne mogu da se otkočim. Od devet do pet sam na poslu, uveče završavam kućne obaveze, a od osam do devet sam na terenu. Ljudi sa strane vide da mi se ruke tresu i da teško hodam, ali meni to ne smeta. Posao mi je i vežba koja me drži pokretnim i maltene uživam u njemu. Moja deca se dive kako funkcionišem.

Ali bolest ne miruje. Danas mi se tresu obe ruke i obe noge, više na desnoj strani. Desno stopalo jedva podižem, pa sam pri hodu nesiguran. Pokreti su mi sve sporiji, a menja mi se i govor. Uz to imam diskus hernije u donjem delu kičme i bol iz leđa mi se širi u desnu nogu. Lekari mi stalno povećavaju lekove, ali tegobe ostaju. U decembru sam proveo nedelju dana na rehabilitaciji u bolnici, bez značajnog pomaka. Sve je počelo kada mi se ukočila leva ruka. Imao sam 29 godina, a ta bolest obično dolazi u starijem dobu. Pošto sam psihički jak, nisam dao da me zaustavi i vratio sam se poslu i sportu. Ali svake godine je bilo sve teže. Kažu da se od te bolesti ne umire, ali vremenom veneš kao biljka.
Supruga mi je bila najveća podrška u toj borbi. Pre nekoliko meseci je preminula i od tada je bolest napredovala skoro duplo.

Zato sam se odlučio za operaciju duboke moždane stimulacije u inostranstvu. U mozak se ugrađuju tanke elektrode, povezane sa malim uređajem ispod kože, nešto kao pejsmejker za mozak. Uređaj šalje slabe impulse koji treba da smire drhtanje i ukočenost. Lekari su procenili da mi je ta operacija neophodna i termin je zakazan za sredinu novembra. Sam sebe sam ubedio da sa njom meni može samo da bude bolje i tako razmišljam svake večeri kada legnem.

Za lečenje prikupljam sredstva, jer je ovaj iznos mnogo veći od onoga što sam mogu da obezbedim. Posle operacije želim samo da se vratim svom poslu i svom terenu, sa sigurnijim korakom. Molim Vas, podržite me donacijom. A ako ne možete, podelite ovu kampanju, možda će stići baš do nekoga ko može da pomogne.