Pomozimo Urošu da nastavi svoju borbu za život

Bože, zašto baš meni? Zašto mom zlatnom detetu? Zašto mom malom anđelu koji nikome ništa nažao nije učinio? Molim te Bože, pomozi mom detetu. Molim i sve ljude dobrog srca da nam pomognu u ovoj teškoj borbi.

Uroš je bio zdravo, veselo i veoma aktivno dete. Naš dom je bio pun smeha, igre i radosti. Međutim, samo mesec i po dana pre svog četvrtog rođendana naš život se potpuno promenio. Uroš je dobio visoku temperaturu i gust sekret u plućima. Odmah je primljen na pedijatriju u Sremskoj Mitrovici. Tamo, nažalost, zbog pogrešnih dijagnoza i odugovlačenja sa transportom u drugu bolnicu, mom detetu je stalo srce.

U tom strašnom trenutku jedna doktorka sa hirurgije je čula šta se dešava. Došla je, reagovala odmah, preuzela situaciju i uspela da ga reanimira i stabilizuje. Međutim, tada se pojavio novi problem – u bolnici nije bilo dovoljno boca sa kiseonikom. Nakon velike borbe uspeli su da pronađu jednu bocu i Uroš je hitno transportovan u Univerzitetsku dečiju kliniku u Beogradu. Tokom transporta njegovo srce je ponovo stalo.

U klinici su ga lekari ponovo reanimirali i uspeli da ga vrate u život. Kada su uspeli da stabilizuju njegove vitalne parametre, prebačen je na intenzivnu negu. Tamo je moj mali dečak bio u komi 16 dana. Kada se probudio, pozvali su nas roditelje da dođemo i pokušamo da izazovemo reakciju kod njega, jer na medicinsko osoblje nije reagovao. Nadali smo se da će reagovati na naš glas i dodir, ali ni tada nije bilo reakcije.Zbog toga su urađeni dodatni pregledi – CT i magnetna rezonanca. Tada smo saznali najtežu vest koju jedan roditelj može da čuje. Uroš ima teško oštećenje mozga nastalo usled produžene hipoksije. Prebačen je na neurologiju i od tada sam ja, njegova majka, stalno uz njega.

Nikada neću zaboraviti prvi razgovor sa neurologom koji mi je rekao: „Majka, on vegetira i to je to.“ Te reči su mi slomile srce. Od deteta koje je pričalo, trčalo i igralo se, Uroš je postao dete koje je ukočeno, ne vidi, ne govori i ne može samostalno da jede, sedi niti hoda.Posle mesec dana morao je da dobije PEG jer mu je telesna težina značajno opala i nije mogao da se hrani. Ipak, moj sin je borac. Počeli smo rehabilitaciju, fizikalne vežbe, rad sa terapeutima, logopedima i svakodnevne vežbe kod kuće. Svaki mali pomak za nas je bio ogromna pobeda.

Posle godinu i po dana Urošu je uklonjen PEG jer je ponovo mogao da jede i pije. Njegovi pokreti ruku i nogu su se poboljšali, a držanje glave i trupa je postalo stabilnije. Počeo je ponovo da izgovara neke reči kao što su mama, tata, deda, ne i da, a počeo je i da oponaša neke zvuke domaćih životinja.Kako više vežba i kako oko sebe ima posvećene ljude, tako Uroš sve više napreduje. Put je težak i dug, ali moj sin je dokazao da može i da neće da odustane. On je veliki borac.

Da bi Uroš nastavio da napreduje potrebne su mu stalne terapije, rehabilitacije i specijalistički tretmani. Nažalost, sve to mnogo košta i daleko prevazilazi naše porodične mogućnosti. Zbog toga smo odlučili da uključimo Uroša u fondaciju Pavel Andreev i zamolimo sve ljude koji su u mogućnosti da pomognu našem sinu.

Svaka donacija, svaka podela i svaka podrška znači novu šansu za Uroša. Molimo vas da budete uz njega u njegovoj borbi i da pomognete da nastavi svoj put ka oporavku.

Od srca vam hvala.