Nataša ne govori a za terapiju skuplja jednim prstom

Ne mogu da govorim. Sve što imam da kažem, napišem malim prstom leve ruke.Tim prstom sama stavljam svoje stvari na humanitarne licitacije, da bih skupila novac za terapiju. Kad neko ponudi, obradujem se što sam prodala. A onda on povuče poruku i izbriše je. Imam 47 godina i ne mogu sama da hodam. Terapija mi treba svake godine, a ja na njoj ostajem sve kraće, jer sama ne mogu da skupim dovoljno.

Ovako je od mog rođenja. Mama je primetila da nešto nije u redu kad sam bila beba, a sa vežbama sam počela sa sedam meseci. Dok su moji vršnjaci uživali u mladosti, ja sam se lečila. Kao devojka sam imala dve operacije kukova i nogu.Moje telo me ne sluša. Mišići na rukama i nogama su mi stalno zgrčeni, a desna šaka je skoro uvek stisnuta. Ne mogu sama da se obučem, okupam ni da jedem. Najveći deo dana sedim u kolicima. Moj svet je kompjuter, moj pas i moji roditelji. Na kompjuteru radim, igram igrice i pišem poruke. Kod kuće smo ceo dan.
Mama i tata su uz mene svaki dan mog života. Sada su i oni bolesni. Tata ima tri bajpasa, a mami su ugradili novi zalistak na srcu. I dalje mi pomažu koliko mogu. Mislim samo na to da njima bude dobro, jer ja bez njih ne bih mogla.

Jednom godišnje idem na neurorehabilitaciju robotikom u inostranstvu. Tamo me aparati uspravljaju i pomažu mi da napravim korake. Posle poslednje terapije, u septembru, mogla sam malo da stojim, sedela sam uspravnije. Za mene je to mnogo. Kad je terapija kraća ili je duže nema, postanem mnogo sporija i ne mogu ono što mogu posle vežbi. Lekari mi preporučuju da nastavim, a ja znam da ovaj put sama ne mogu.

Imam 47 godina i još uvek sanjam ono što sanjaju svi ljudi. Da osetim ono u čemu su drugi uživali dok sam se ja lečila. Da me neko voli. I da jednog dana prohodam. Za početak želim samo da stojim malo duže i da ovaj prst lakše piše.

Molim vas donirajte. Ako ne možete, podelite moju priču, da stigne do nekoga ko može.