Majka trogodišnjeg Luke hitno treba sedmu operaciju

Šest puta sam operisana za četiri godine, a sada mi je potrebna još jedna velika operacija da bih sačuvala svoju nogu. Ja sam Dijana, imam 27 godina i mama sam trogodišnjeg Luke. Posle saobraćajne nesreće ostala sam bez čašice na levom kolenu, mesecima sam se borila sa teškom infekcijom i danas ne mogu da hodam bez štaka. Luka mi ih dodaje kada treba da ustanem i kaže da jedva čeka da mama ozdravi da ga vodi na more. Moja porodica ne može sama da plati ovu operaciju.

Pre nesreće sam živela normalnim i aktivnim životom. Radila sam u Ministarstvu unutrašnjih poslova, imala porodicu i planove za budućnost. Sve se promenilo 29. marta 2022. godine. Vozila sam kada se dogodila nesreća. Slomila sam levu butnu kost, a koleno je bilo teško povređeno. Tog dana počela je borba koju ni u najgorim snovima nisam mogla da zamislim.

Usledile su bolnice, operacije i bolni oporavci. Prošlog novembra lekari su morali potpuno da uklone čašicu sa mog kolena. Mesec dana kasnije javila se infekcija i ponovo sam završila na operacionom stolu. Rana se otvarala, koleno je oticalo, a bol nije popuštao ni noću. U aprilu sam dobila temperaturu i danima primala antibiotike u venu. Zbog složenosti mog stanja lečenje sam nastavila u inostranstvu. Tamo sam operisana šesti put, hirurzi su očistili zglob i infekcija je zaustavljena. Sada me čeka velika i zahtevna operacija. Lekari treba da isprave položaj butne kosti i da uz pomoć tkiva donora obnove deo kolena koji omogućava da se noga ispruži. Za mene je to prilika da sačuvam svoju nogu i jednog dana ponovo hodam bez bola.

Danas mi se dani svode na terapije, kontrole i lekove. Za mnoge svakodnevne stvari potrebna mi je pomoć, svaki korak zahteva trud, a bol je deo svakog dana. Najviše mi nedostaje sloboda da potrčim za svojim detetom, da ga podignem i bez razmišljanja odem sa njim u park. Luka je odrastao uz moju borbu i na svoj mali, nežni način postao je moja najveća podrška. On ne traži ništa veliko, samo mamu koja može da hoda. Želim da Luka pamti naše šetnje, more i igru, a ne moje bolnice, operacije i štake.

Šetnja, more i igra su za nekoga obične stvari, a za mene su postali najveći snovi. Ne tražim ništa više od mogućnosti da ponovo hodam, da živim bez bola i da svom detetu budem mama kakvu zaslužuje. Lečenje u inostranstvu košta iznos koji moja porodica ne može sama da obezbedi.

Molim vas, donirajte. Ako niste u mogućnosti, podelite moju priču, jer možda baš preko vas stigne do nekoga ko može da pomogne. Od srca vam hvala.