Iskri hitno treba terapija a roditelji nemaju novca za nju

Iskra nam bezbroj puta u toku dana kaže da nas voli, šalje poljubce i traži zagrljaj. A ne može sama ni da sedi. Moja ćerka ima pet godina. Sedi samo dok je držim, ne stoji i ne hoda, a spazam joj steže i ruke i noge. Do 30. oktobra, za manje od tri nedelje, moramo da platimo njen terapijski kurs u Beogradu, a nemamo odakle.

Ja sam Milijana, Iskrina mama. Bez mene Iskra ne može ništa. Ja je podižem iz kreveta, nosim je, hranim, kupam i presvlačim. Sa pet godina i dalje nosi pelene. Kukovi su joj ukočeni, a stopala jedva pomera. Četrnaestog septembra odvela sam je kod fizijatra u Zdravstveni centar Valjevo. U nalazu piše da je u svim aktivnostima dnevnog života potpuno zavisna od drugog lica. To je moja ćerka, opisana jednom rečenicom.

Iskra je rođena 12. septembra 2021. godine, u 29. nedelji trudnoće, jedanaest nedelja pre vremena. Prva tri meseca života nije izašla iz bolnice. Imala je više komplikacija, a najteža je bila krvarenje na mozgu. Kada sam je prvi put videla, bilo mi je važno samo da je tu, da je živa i da imam svoju devojčicu. Istovremeno sam osećala strah, jer sam znala da je pred nama težak put. Tada nisam mogla ni da zamislim koliko ćemo obe morati da budemo jake. Krvarenje joj je ostavilo spastičnu cerebralnu paralizu, diplegiju, i trajne posledice na svaki pokret.

Telo je ne sluša, ali Iskra sve razume. Bistra je, radoznala, ima svoju ličnost i svoje želje. Voli knjige i hoće da bude deo svega što se dešava oko nje. Kada se nečemu obraduje, to se vidi po njenom osmehu i po tome koliko se uzbudi. Naš dan počinje i završava se vežbama. Vežbamo svaki dan i idemo na terapije, a između toga čitamo, igramo se i mazimo. Trudim se da ne budemo samo dete i terapija, nego mama i ćerka. Kada vidim da Iskra može nešto što ranije nije mogla, makar i sasvim malo, znam koliko sati vežbanja, truda i suza stoji iza toga. Najviše me raduje njena želja da se sama pokrene i da uradi nešto novo.

U Valjevu nije bilo ustanova koje mogu da joj pruže terapije koje su joj potrebne. Zato smo morale da se odselimo u grad u kome ima više mogućnosti. Većinu vremena smo same, ona i ja, i uz sve obaveze oko nje to ume da bude veliki izazov. Sledeći korak je intenzivni BDA terapijski kurs u Beogradu. Profaktura je stigla 9. oktobra, a rok za plaćanje je 30. oktobar. Ako do tada ne skupimo sredstva, Iskra ostaje bez tog kursa. Za nju svaka terapija nije samo još jedan odlazak kod terapeuta, nego korak ka boljoj kontroli pokreta i većoj samostalnosti. Godinama plaćamo terapije i više ne možemo same.

Najviše se plašim neizvesnosti i toga da li će Iskra jednog dana moći da bude samostalna. Kao majka, želela bih da joj uklonim svaku prepreku, a ovu ne mogu da uklonim sama.

Kada zamislim dan kada Iskra napravi svoj prvi korak, znam da bih plakala i smejala se istovremeno. Ne zamišljam samo taj jedan korak, nego sve što bi on mogao da joj otvori u životu. Da bismo stigle do tog dana, ne smemo sada da stanemo. Molim vas, donirajte za Iskru. A ako ne možete, podelite njenu priču, da stigne do nekoga ko može da pomogne