Teodori hitno trebaju vežbe da ima detinjstvo kao sva deca!

Nisam mogla da je dodirnem, ni da je poljubim

Teodora ne može da mi kaže da me voli. Zato me ljubi, bez prestanka, i traži da budem stalno uz nju. Ima sedam i po godina. Ne može sama da stoji ni da hoda, ne može da sedi bez oslonca i kreće se samo u kolicima koja neko gura. Ne čuje bez implanta i ne govori. Lekari su napisali da joj je potreban stalan i intenzivan tretman, a te terapije koštaju iznos koji naša porodica ne može sama da plati. Ja sam Teodorina mama. Rodila se u 32. nedelji trudnoće, sa 1.450 grama, i odmah je stavljena na aparate. Nisam mogla da je dodirnem, ni da je poljubim. Stalno sam gledala u aparat, da se nešto ne desi, i kad god bi zapištao, umirala sam od straha. Iste godine saznali smo da ne čuje, a u avgustu 2022. ugrađen joj je kohlearni implant.

Od samog početka sporije se razvijala. Dijagnoza je spastična cerebralna paraliza. Mišići nogu su joj stalno zgrčeni, a stopala joj se okreću ka unutra. Sama ne može da se obuče ni da ode do toaleta. U decembru 2022. imala je operaciju, ali bez većeg pomaka. U junu prošle godine dobila je injekcije u obe potkolenice, koje opuštaju zgrčene mišiće, i posle toga je krenulo nabolje.

Kada je bila mala, nije mogla skoro ništa, ni da se pomeri. Kako je namestiš, tako ćeš je naći. Sa vežbama se to promenilo. Danas može da se vuče, da koristi ruke, da jede sama i da se pridigne uz neki predmet. Ide u prvi razred, uz ličnog asistenta. Svako jutro se budi nasmejana i time ispuni ceo moj dan. Kod kuće najviše voli svoju sobu i svoje igračke, a najsrećnija je kada se igramo ja i tata sa njom i kada hrani našu malu kucu.

Noću me najviše brine kako diše i da li joj je udobno. Sama ne može da se okrene na stranu, pa je ja okrećem, i kad god se pobuni, skočim da vidim šta je. Na nedavnoj kontroli EEG je pokazao neke oštre talase i rekli su mi da pratim kako spava. Od tada se budim još češće i gledam je dok spava.

Lekari su u nalazima napisali da Teodora mora stalno da vežba. Čekaju je vežbe u specijalnom odelu, rad sa logopedom i defektologom i vežbe hodanja na posebnom aparatu. Što više vežba, to više može sama. Moja jedina želja je da jednog dana ustane i krene sama, kako god, samo da prohoda. Želim da i ona ima detinjstvo kao sva druga deca. Ove terapije su za nas nedostižne i sami ne možemo da ih obezbedimo.

Molim vas, donirajte za Teodorine vežbe. A ako ne možete, podelite njenu priču, da stigne do nekoga ko može. Vaše malo Teodori znači puno.