Kristijan ne vidi mamu koja ga drži u naručju

Kristijan ima tri godine i ne vidi. Ne reaguje ni na svetlo, mišići su mu stalno zgrčeni i ne može sam da sedi. Jedino kada čuje moj glas, nasmeje se. Svakog dana gledam kako mu bolest uzima sve što je kao beba naučio. Lečenje u inostranstvu košta iznos koji naša porodica ne može sebi da priušti.

Ja sam Kristijanova mama. Rodio se 23. januara 2023. godine, carskim rezom, težak četiri kilograma. U porodilištu su nam rekli da se nagutao plodove vode, ali antibiotike je dobio tek petog dana. Danas znamo da su hipoksija i infekcija iz porodilišta uzrok njegove bolesti. Do petog, šestog meseca rastao je kao svaka beba, a onda je počeo da gubi ono što je naučio. Umesto da raste, gubio je na težini.

Obišli smo lekare u Beogradu, prošli magnetnu rezonancu i analize. Rekli su nam da su oštećeni nervi koji prenose sliku od oka do mozga i deo mozga koji upravlja pokretima. Zato Kristijan ne vidi, ne može da vlada svojim telom i ne može da sedi kao druga deca njegovih godina. Danas mu se ruke i noge stalno grče, a kada se uznemiri, celo telo mu se izvija u luk. Svaki dan pije lekove za opuštanje mišića. Ne znam da li me vidi kada ga držim u naručju.

Klinika u inostranstvu ponudila nam je terapiju električnom stimulacijom vida, dvanaest seansi. Lekari su nam iskreno rekli da rezultat ne mogu da obećaju, ali da postoji šansa da mu vid ojača i da bolje razlikuje svetlo i kontraste. Termin je u julu sledeće godine, ali klinika traži da ga potvrdimo depozitom u roku od tri nedelje, inače ga gubimo. Sami ne možemo da obezbedimo ovaj iznos.

Kristijan nije samo dijagnoza ili nalaz. On je naše dete, koje se smeje kad čuje mamin glas. Molim vas, donirajte za njegov vid. Ako ne možete, podelite njegovu priču, jer svako deljenje nas približava ljudima koji mogu da pomognu.